Divokoza (Rupicapra rupicapra) je jedini predstavnik planinske koze na našem teritoriju i to samo u dve lokalite u Lužičkim planinama i Jesenicima, gde joj zaista ide i napreduje pre svega sa zdravstvene strane.
Međutim, prava domovina joj su Alpe, ali je rasprostranjena u Tatrama, Pirinejima, bliskom istoku itd.)
Divokoza meri u grebenu oko 80 cm, a njena dužina iznosi oko 120 cm. Telesna masa divokoze se kreće oko 40 kg. Dimenzije se mogu razlikovati prema polu i liniji divokoza.
Kako joj već vrsnozovje ime govori, živi u planinskim oblastima na koje je savršeno prilagođena. Hrani se raznim planinskim biljkama na velikim nadmorskim visinama oko 2 000 m.n.m. Naravno, na primer u Češkoj Republici živi u sasvim drugačijim uslovima nego u Alpama ili na Pirinejima.
Briljantno se kreće po stenovitim grebenjima gde i provodi većinu svog vremena.
Divokoza ima tamne rogove koji joj rastu tokom celog života. Rogove ima i ženka i mužjak. Dužina rogova raste s godinama i obično dostiže dvostruku dužinu ušiju, pri čemu je savijanje vrhova rogova mnogo naglašenije kod mužjaka nego kod ženki.
Divokoza je tipičan stanovnik veličanstvenih planina. Postoji nekoliko grana divokoze koje su nazvane prema pojavljivanju (pirenejna divokoza, alpska divokoza, tatranska divokoza itd.). Jedno imaju zajedničko. Pojavljuju se samo na višim nadmorskim visinama gde s posebnom naklonošću provode vreme na stenovitim grebenjima. Istovremeno tu traže i hranu. U Visokim Tatrama se pojavljuju iznad granice šuma, ali kada su nehostinni uslovi i nema dovoljno hrane, silaze niže u šume.
Stari mužjaci divokoza su samotnjaci koji dolaze do krda ženki samo u doba rike, koja se odvija od kraja oktobra do novembra. Naravno, tokom godine ženke žive u krdima, često zajedno s mladim divokozama u krdima.
Rika se odvija tako da se mužjaci primiču krdu ženki oko kojih se bore s rivalima. Borba se odvija tako da divokoze kod bokova svojih protivnika zamahuju glavom i može doći do rasparanja stomaka. Radi se o demonstraciji snage kojom pobeđuje dominantniji mužjak koji razagna rivale. U riki se divokoze oglašavaju mrmorljivim glasom. Izvan rike divokoze se sporazumevaju kratkim blejanjem.
Posle rike stari mužjaci se opet odvajaju od krda. Ženke u doba kladenja mladunaca takođe se odvajaju od krda i mladunce polažu u samoći.
Svoje territorio divokoze beleže mirisnim žlezdama za rogovima.
Ženke divokoze rađaju mladunce nekad na granici maja i juna, koji su sposobni za nekoliko sati pratiti svoju majku po stenovitim grebenjima.
Vreme lova divokoze je utvrđeno u Češkoj Republici od 1. oktobra do 31. decembra. Istovremeno se radi o pogodnom vremenu lova, kada su već odrasli mladunci.
Istovremeno su divokoze aktivnije, jer im dolazi rika.
Divokoza se lovi pre svega za dana i to na način da je potrebno prići joj na optimalnu udaljenost za lov.
Divokoza je relativno teška za lov. Istorijski je lov divokoze bio veliki izazov za sve lovce koji su se odlučili na lov. Ni ne toliko zbog veličine, niti toga što bi divokoza bila opasna. Već jednostavno divokoza se pojavljuje u veoma nepristupačnom terenu koji zahteva veliku fizičku sposobnost lovca. Istovremeno je divokoza veoma bistra životinja, pa je lovac morao ulagati ne samo veliki napor da se primaže divokoze, već i nije smeo biti otkriven.
Nije drugačije ni u današnjim vremenima, iako lovci imaju neuporedivo opremu. Od vrhunske funkcionalne opreme, GPS alata, vremenskih prognoza do samog oružja s savršenom optikom i strelivom za duge udaljenosti.
Divokozu je potrebno pronaći na stenovitim padinama, visoravnima i prići joj na lovačku udaljenost. Mnogi lovci pucaju na divokozu na više od 300 metara, što barem zahteva i streljački veštinu i ističe se naglasak na preciznost lovačke puške.
Ovime to ne završava. U trenutku uspešnog lova divokoze potrebno je po nju otići i spustiti je u dolinu ili u lovački logor. Mnogi lovci love s jedne stenovite padine preko doline na drugu stenovitu padinu. Dakle, želi li da po nju dođe, mora se prebaciti s jednog mesta na drugo i pri tome sići s jedne planine/stene i savladati dolinu i opet se popeti na suprotnu stranu. Uzeti divokozu na leđa i celu trasu obaviti još jednom.
Sve ovo ne menja ništa na činjenici da upravo ovo mnogi avanturisti traže i dalje i uspešan lov divokoze je sam po sebi prekrasna stvar i priđe li se tome lepa okolina planina s samoćom, onda je reč o jednom od najlepših lovačkih trenutaka uopšte.
Kako je već napisano. Pomalo sa osmehom, najvažnija je fizička kondicija lovca. Bez dobre kondicije nema ni smisla razmišljati o lovu na vrhuncima planina. To je veliki rizik.
Od tehničke opreme važno je imati kod sebe dobru odeću, spektiv za dobro iščitavanje divljači i pušku namešenu za lov na duge udaljenosti i više od 300 metara.
Divokozu se može loviti na primer uobičajenim kalibrima serije 7 mm.
Divokoza je veoma fotogenična životinja. Većina lovaca ceni trofeje toliko da daju preparirati glavu i grudni koš divokoze.
Standardna trofeja su rogovi divokoza koji se ocenjuju metodom CIC i dodeljuju im se medalje.
Za lovca ima neobičnu vrednost trofeje tzv. brada divokoze, što su produženi dlaci na leđima. Pravi se od njih ukrasne četkice za lovačke šešire gde lovac pokazuje na vidiku uspešan lov.
Ne poslednje može se kod divokoze naći bezoarska kugla koja se kod njih javlja u stomaku.
Meso divokoze može biti ukusno, ali može i jako mirisati i biti lojevo pa i žilavo. Sve zavisi od koliko starog komada potiče meso. Još jedan aspekt igra ulogu, da li je reč o ženki ili mužjaku.
Meso divokoze je veoma tamno, biva lojevo i može mirisati, posebno za vreme rike kod mužjaka.
Postoji niz recepata i marinada kako ovaj miris ublažiti, međutim meso nije za svakoga.
Od starijih komada uglavnom se prave kobasice. Od mladih komada može se pripremiti pečenje koje mora biti najmanje nedelju dana natopljeno u rasolu.
Nadamo se da vam je ovaj članak bio koristan!
Vaš Tim Huntastic
Copyright © 2024 Huntastic s.r.o., všechna práva vyhrazena.
